Samopouzdanje
Kako da izgradite samopouzdanje?
Nisam rođena sa samopouzdanjem koje osvaja prostoriju. Bila sam ona povučena devojčica koja se bojala da podigne ruku u školi, čak i kada je znala odgovor. Uvek sam sedela u poslednjem redu, tiho posmatrala druge i verovala da nisam dovoljno dobra. Godinama sam nosila taj osećaj nesigurnosti, iako su mi ljudi govorili da “imam potencijal”. Znate, to je ona fraza koja zvuči kao pohvala, ali te samo još više podseća na ono što nisi uradila.
Danas, pišem ovo sa osmehom na licu. Pišem kao neko ko zna da samopouzdanje nije nešto što se dobija rođenjem niti nešto što magično dođe s vremenom. To je proces, nešto što se gradi korak po korak, kroz greške, kroz pokušaje i kroz male pobede. I veruj mi, ako sam ja uspela da ga pronađem, ti možeš isto.
Puls Duše
Šta je zapravo samopouzdanje?
Samopouzdanje je tiha, unutrašnja sigurnost. To je osećaj da vredite, čak i kada niste savršeni. To je sposobnost da se suočite sa životom, čak i kada stvari nisu idealne. Samopouzdanje znači verovati sebi – svom znanju, svojim veštinama, svojoj sposobnosti da se nosite sa izazovima.
Samopouzdanje nije to da se nikada ne osećaš nesigurno. Nije ni to da si savršena ili da nikada ne grešiš. Samopouzdanje je sposobnost da se suočiš s tim nesigurnostima i da nastaviš dalje uprkos njima.
To je kada znaš da ćeš preživeti neuspeh. Kada shvatiš da greške nisu kraj sveta, već prilike da nešto naučiš. Kada možeš da kažeš sebi: “Možda ovo sada ne umem, ali naučiću. Možda ovo sada nije savršeno, ali biće bolje.”
Koliko puta si odustala od nečega samo zato što si mislila da nisi dovoljno dobra? Koliko puta si rekla “ne mogu” pre nego što si uopšte pokušala? Ako si kao nekada bila, sigurna sam da si mnogo puta ostavila svoje snove po strani zbog straha ili nesigurnosti.
Ali evo šta želim da znaš – sve je to normalno. Sve mi osećamo taj strah. Ključ je u tome da ga ne pustimo da nas zaustavi.
Ali evo šta želim da znaš – sve je to normalno. Sve mi osećamo taj strah. Ključ je u tome da ga ne pustimo da nas zaustavi.
Puls Duše
Kako sam počela da gradim svoje samopouzdanje?
Moja priča nije spektakularna, ali je stvarna. Kao žena sa porodicom i dvoje dece, često sam osećala da sam izgubila deo sebe u svakodnevnim obavezama. Znala sam da sam dobra majka i supruga, ali negde duboko u sebi osećala sam prazninu. Nedostajalo mi je nešto što je samo moje, nešto što će me ispuniti i podsetiti ko sam ja.
Od malena sam crtala, ali nikada nisam ozbiljno krenula na tom putu jer nisam imala dovoljno samopouzdanja niti vremena za sebe. Uvek sam govorila: Možda jednog dana… Ali taj dan nikada nije dolazio. Sve dok nisam shvatila da, ako ne počnem sada, možda nikada neću.
Pre 12 godina, rešila sam da probam nešto potpuno drugačije – slikanje. Bila sam prestrašena. Šta ako ne uspem? Šta ako ispadne smešno? Šta ako ljudi kažu da nemam talenat?
Ali ipak sam počela. Prvi potezi su bili nespretni, boje su se razlivale, a ja sam se nervirala. Ali svaki put kada bih završila sliku, osećala sam neku čudnu radost. I kada bi neko rekao: “Ovo je stvarno lepo,” moje samopouzdanje bi poraslo za nijansu.
Slikanje je postalo moj način da se vratim sebi. Kroz boje sam pronašla deo sebe koji sam zaboravila. I shvatila sam da nije bitno da li sam “dovoljno dobra” po tuđim merilima. Bitno je da sam ja srećna i ispunjena.
Ako i vi osećate da vam nedostaje nešto, nešto što je samo vaše, nemojte čekati. Probajte. Možda je to slikanje, pečenje, šivanje, ples – bilo šta što vas čini srećnim. Jer na kraju dana, to je ono što nas čini živima.
Jer svima nam treba nešto što je samo naše.
Šta te sprečava da gradiš svoje samopouzdanje?
Svi se borimo sa istim preprekama. Misli poput: “Šta ako ne uspem?”, “Šta će ljudi reći?”, ili “Šta ako izgledam smešno?” često nas zaustavljaju pre nego što uopšte pokušamo.
Ali evo šta želim da ti kažem – te misli nisu istina. One su samo glasovi nesigurnosti koji pokušavaju da se drže na mestu. Kada sam naučila da ih ignorišem, otvorila su mi se vrata ka mogućnostima koje ranije nisam primećivala.
Šta te sprečava da gradiš svoje samopouzdanje?
Sad dolazimo do pravog pitanja: kako da napravite taj prvi korak? Kako da izgradite samopouzdanje koje je stvarno, duboko i vaše – a ne samo maska koju nosite za druge? Evo kako.
Prestani da čekaš "pravi trenutak"
Zvuči poznato?
- “Počeću da radim na sebi kad završim ovaj projekat.”
- “Biću sigurnija u sebe kad smršam pet kilograma.”
- “Kad dobijem bolji posao, osećaću se bolje.”
Loša vest je: Pravi trenutak nikada neće doći. Nema savršenog vremena za promenu jer će uvek postojati neki izgovor ili prepreka. Jedini pravi trenutak je sada.
- Počni od onoga što imaš, s onim gde se trenutno nalaziš. Nije bitno koliko si daleko od cilja – bitno je da kreneš.
- Ako čekate da sve bude savršeno pre nego što počnete, doći ćete do tačke u kojoj ćete samo maštati o tome kako bi bilo lepo kad biste mogli da krenete, ali nikada nećete napraviti prvi korak.
- Umesto da čekate da svi uslovi budu idealni, učinite nešto sada – makar to bilo samo jedan mali korak.
Prepoznaj svoj unutrašnji glas – nauči da ga kontrolišeš
Znate onaj glas u vašoj glavi? Onaj koji kaže:
- “Nisi dovoljno dobar.”
- “Šta ako se izblamiraš?”
- „Bolje nemoj ni da pokušavaš
To je naučeni obrazac nesigurnosti koji vučete iz prošlosti – iz detinjstva, iz škole, iz loših iskustava.
Prvi korak je da postanete svesni tog glasa. Sledeći put kada vas sabotira, zastanite i zapitajte se: “Da li je ovo istina? Da li je ovo stvarno moj glas, ili samo strah koji mi šapuće?”
Prvi korak je da postanete svesni tog glasa. Sledeći put kada vas sabotira, zastanite i zapitajte se: “Da li je ovo istina? Da li je ovo stvarno moj glas, ili samo strah koji mi šapuće?”
Radost
ona koja dođe tiho, ali je retko primećujemo
Radost nije uvek skakanje od sreće.
Nekad je to onaj trenutak kada se srce malo zagreje. Kad vidiš lepu scenu na ulici, kad popiješ prvu jutarnju kafu ili kad te neko zagrli baš kad ti treba.
Naučila sam da radost nije uvek velika i spektakularna. Često je u malim stvarima koje prođu neopaženo.
Prepoznaj je i zadrži što duže.
Strah
onaj koji te parališe, ali ga kriješ iza kontrole
Strah ume da se sakrije iza preterane kontrole.
Kad ti sve mora biti savršeno, kad se bojiš da pustiš stvari da idu svojim tokom – to je strah. Strah od greške, od neuspeha, od odbacivanja.
Prepoznala sam ga u sebi kada sam imala osećaj da sve držim pod kontrolom, a ipak sam se iznutra raspadala.
Strah ti šapuće: “Šta ako…?” Ali ti si jači od njega.
Zbunjenost
ona koja te ostavi bez reči
Zbunjenost je možda najteža za prepoznati.
To je onaj osećaj kada ne znaš šta osećaš. Kada si istovremeno i tužan i ljut, srećan i uplašen.
Kad te emocije preplave, a ti ne znaš odakle da počneš. Prepoznala sam je kada sam htela sve da pobegnem – od ljudi, obaveza, pa čak i od svojih misli.
Ako osećaš ovo, znaj da je u redu ne znati. Zastani. Sve će se razjasniti.
Puls Duše
Kako se povezati sa svojim emocijama
Kada ih jednom prepoznaš, sledeći korak je povezivanje.
Nazovi emociju pravim imenom
- Kad sam tužna, kažem sebi: “Tu sam tužna.” Kad sam ljuta: “Ljuta sam.” Ne krijem je iza rečenica poput: “Ma, dobro sam.” Iskrenost prema sebi je ključ.
Razmisli odakle dolaze
- Emocije nisu slučajne. Svaka ima uzrok. Kada sam zbunjena, pitam se: “Šta me zapravo muči?” Kada sam ljuta: “Koji deo mene je povređen?” Razumevanje uzroka ti daje moć.
Nemoj ih potiskivati
- Emocije koje potiskujemo postaju teret. Ako ti se plače, plači. Ako ti se viče, nađi način da izbaciš to iz sebe. Emocije su tu da ih osećaš, ne da ih ignorišeš.
Prihvati ih
- Nema loših emocija. Ima samo onih koje su neprijatne. I one su deo tebe. Kada ih prihvatiš, one gube snagu da te kontrolišu.
Puls Duše
Šta raditi kada emocije preuzmu kontrolu?
Kada te emocije preplave
Kada te emocije preplave, kada osećaš da ne možeš više i da se sve u tebi ruši, najvažnije je da ne bežiš od njih . Znam, najlakše je potisnuti ih, zatrpati se obavezama ili skrolovati telefon dok se ne otupiš. Ali emocije koje ignorišeš ne nestaju – one se gomilaju, čekaju, i onda te sustignu kad najmanje očekuješ.
- Zato zastani.
- Zatvori oči.
- Duboko udahni.
- Pitaj sebe: “Šta osećam? Šta mi ovo govori?”
Prepoznaj i prihvati emocije
- Dopusti sebi da osetiš ono što nosiš – bez osuđivanja, bez straha.
- Ako ti se plače, plači.
- Ako si ljut/a, pronađi siguran način da izbaciš tu energiju – šetaj, trči, udari jastuk
- Ako osećaš tugu, znaj da je to samo podsetnik da su ti neke stvari bile važne.
- Nemoj se plašiti svojih emocija, jer one su tu s razlogom.
Pronađi način da se povežeš sa sobom
I najvažnije – potraži način da se povežeš sa sobom. Nekad je to razgovor sa nekim kome veruješ, nekad papir i olovka, nekad trenutak tišine.
Šta god da izabereš, znaš da je to korak ka tome da razumeš sebe, a kada razumeš sebe – lakše ćeš pronaći snagu da nastaviš dalje.
Puls Duše
Jesam li naučila sve?
Nisam. Još uvek učim kako da prepoznam i razumem svoje emocije. Još uvek imam da mi je teško da se suočim sa sobom. Ali sada znam da je u redu osećati sve – i tugu, i ljutnju, i zbunjenost. Sve su to delovi mene.
Ako se i ti osećaš tako, znaš da nisi sam/a. Svi mi vodimo svoju borbu, čak i oni koji deluju savršeno. Najvažnije je da naučiš kako da razumeš i prihvatiš sebe. Jer, veruj mi, u tome je prava snaga.
Na kraju dana, tvoje emocije su tvoje, i one te čine onim što jesi. I to je sasvim u redu.